Усклађивање политике и праксе

Да би се стекао увид у приступачности сервиса социјалне заштите за особе са инвалдитетом у Србији, урађено је истраживање под називом “Сервиси социјалне заштите за особе са инвалидитетом: усклађивање политике и праксе“ које је имало за примарни циљ утврђивање јаза између оног што је дефинисано политикама и законима у области услуга социјалне заштите и стварног стања у пракси Истраживање је реализовао Центар за самостални живот инвалида Србије у сарадњи са Институтом за економска и социјална истраживања (ЕСПИ) 2008. године уз финансијску помоћ Програма Уједињених Нација за развој. Основни резултати и закључци истраживања су:

Подршка породице препозната је као најважнији облик подршке из чега можемо закључити да су особе са инвалидитетом углавном оријентисане ка сопственој породици и да им није омогућено да остваре већи ниво самосталности. Улога државе је веома важна и по оцени корисника и пружаоца услуга, а подршка међу самим особама са инвалидитетом налази се на трећем месту по важности по оцени корисника, а на првом месту по оцени пружаоца услуга. Изненађујуће је да пружаоци услуга очекују да особе са инвалидитетом саме себи највише помогну, односно да ову врсту подршке стављају изнад подршке коју треба да обезбеди држава и локална заједница.

Сервиси за особе са инвалидитетом представљају важан чинилац у пружању подршке, а врсте и структура ванинституционалних услуга су у већини идентични услугама које су организације уобичајено годинама и до сада пружале. Другим речима, нема помака у осмишљавању нових врста услуга и подизању нивоа квалитета услуга које пружаоци организују у оквиру пројеката. Ове услуге, пре свега, намењене су задовољавању базичних потреба корисника, али не омогућавају да особе са инвалидитетом воде самосталан живот. Распоређеност сервиса по регионима је неравномерна а број и квалитет услуга је одређен степеном економског развоја региона.

Садржаји различитих услуга су недовољно познати и пружаоцима и корисницима услуга. По сложености и иновативности истичу се услуге радног оспособљавања, сервиси персоналних асистената и дневни центри, као и услуге рехабилитације и дневног боравка. Пружаоци услуга су институције система и удружења особа са инвалидитетом. Најчешће се услуге обезбеђују пројекатима које у две трећине случајева организују удружења особа са инвалидитетом.

 Породични живот
Породични живот

Информисаност особа са инвалидитетом о постојању, могућностима и начинима коришћења услуга у систему социјалне заштите је недовољна и негативно се одражава на укупан обухват. Само једна трећина анкетираних особа са инвалидитетом користи сервисе. Најчешће коришћени сервиси су: спортске, рекреативне и активности у области културе, превоз везан за програмске активности, дневни боравак и услуге едукације. Међу најслабије коришћеним услугама су: помоћ у кући, сервис персоналних асистената, заштићено становање, терапеутске услуге и специјализовани градски превоз. Најмање коришћена услуга је помоћ у кући и заштићено становање, јер ове услуге не постоје у више од 70% општина, а тамо где постоје намењене су претежно старим људима или одређеним категоријама корисника. Корисницима су потребне и услуге које су предвиђене законским актима (помоћ и нега у кући, дневни боравци), али и многе друге услуге које би подржале активизам и самосталност особа са инвалидитетом.

Новчану накнаду за туђу негу и помоћ, чија је основна намена директна “куповина“ услуга од стране корисника, обезбеђена је за највећи број лица који задовољавају законске услове, а налаз да половина особа са инвалидитетом које примају ову накнаду та средства уопште не користи у ту сврху већ за личне потребе, говори, како о степену сиромаштва особа са инвалидитетом, тако и о потреби даљег развијања различитих сервиса.

Са друге стране, све релевантне стратегије донете у Србији у раздобљу од 2003. године, препознају важност постојања различитих социјалних сервиса, као предуслов социјалној укључености особа са инвалидитетом. Такође, сви ови документи препознају и да је постојећа мрежа услуга недовољна и неадекватна и да недостају алтернативни облици подршке. Упркос томе, постојећи Закон о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана и даље предвиђа само два ванинституционална сервиса за особе са инвалидитетом.

Истраживање стања у пракси је показало да је спонтано развијан значајно већи број услуга него што је законском регулативом предвиђено, а што је резултат изражених потреба за различитим врстама сервиса за особе са инвалидитетом. Независно од тога, још увек постоји мало адекватних сервиса, географски неуједначено распоређених, који би могли да пружају квалитетне услуге, поготово за базичне потребе особа са инвалидитетом и оне које стимулишу активан и самосталан живот.

У Србији тако и поред низа ново донетих политика и законских докумената и даље постоји јаз између прокламованих политика и стања у пракси због недовољне примене постојећих и непостојања других одговарајућих закона и пратеће регулативе као и опредељивања финансијских средстава, који би омогућили да се креирају бољу услови за равноправан третман особа са инвалидитетом и њихову социјалну укљученост.